دانلود کتاب Pripovedač i priča

Knjiga Pripovedač i priča predstavlja zbir književno-teorijskih i književno-kritičkih tekstova okupljenih oko zajedničke teme – manipulativnog pripovedača. Naime, Jasmina Ahmetagić je na primerima romana Vita brevis Justeina Gordera, Kako upokojiti vampira Borislava Pekića, Ponornica Skendera Kulenovića, Vječnik Nedžada Ibrišimovića, Derviš i smrt i Tvrđava Meše Selimovića, Izlazak Radomira Konstantinovića, Dnevnik o Čarnojeviću Miloša Crnjanskog i Štiler Maksa Friša pokazala kakvim se sve strategijama koristi pripovedač u prvom licu kako bi ispričao neku priču.Uvodeći u srpsku književnost, tako što mu je posvetila posebno poglavlje, pojam manipulativnog pripovedača i birajući romane u kojima preovladava ispovedni ton, autorka je dokazala da je „hegemonistička pozicija prvog lica“, jer „čak i kada je u pitanju tzv. nepouzdani pripovedač, koji hotimično zamagljuje svoje sveznanje, uvek je reč o narativnoj strategiji koja kontroliše poruku koju prenosi“ (10. str). U rezimeu svoje knjige ona je i pobrojala tehnike verbalne manipulacije kojima se služe pripovedači u ich-formi, a to su: „manipulativna argumentacija, dezinformacija, komplikovana sintaksa, zamagljivanje podataka, predočavanje ličnog stava kao informacije, tehnika ponavljanja i ironijski diskurs“. „Manipulativna argumentacija se“, kaže autorka, „od racionalne razlikuje po opsegu činjenica koje uključuje u svoja razmatranja, ali i po cilju: ona ne teži razmenjivanju ili dokazivanju mišljenja, već njegovom nametanju“ (187. str).Kombinujući psihološki i naratološki pristup i ukazujući na biblijski podtekst pojedinih dela, Ahmetagićeva je širinom zahvata veoma iscrpno i argumentovano govorila o delima koje je uzela za predmet svog istraživanja. Pozivajući se na relevantnu književno-teorijsku, filozofsku, psihoanalitičku i teološku građu, ali pretežno insistirajući na sopstvenom čitanju odabranih romana, autorka je došla do veoma pronicljivih rezultata i zaključaka. Čak i kada je smatrala da su pojedini romani, poput Ibrišimovićevog Vječnika, preambiciozno zamišljeni, a postupci pojedinih likova nedovoljno motivisani, Jasmina Ahmetagić je ostajala u domenu književno-kritičke argumentacije.Poslednje poglavlje u knjizi – „Greh solipsizma: pravoslavno učenje o grehu i psihološke teorije narcizma“ – pokazuje velike sličnosti između psihoanalitičkog pristupa čoveku i svetootačkog učenja o isceljenju ljudske duše. Vodeći se time „da je nesporno da su Sveti oci bili veliki psiholozi“ i „da psihologija kao nauka potvrđuje njihove uvide u ljudsku ličnost“ (172. str), autorka pokazuje na koji način se psihologija i pravoslavna duhovnost odnose prema narcističkom poremećaju ličnosti. Ova tema je veoma bliska Ahmetagićevoj budući da se njome bavila i u knjizi Priče o Narcisu zlostavljaču: zlostavljanje i književnost, sa kojom je, uzgred budi rečeno, takođe bila u najužem izboru za nagradu „Nikola Milošević“ za 2011. godinu. Citirajući Berđajeva, Solovjeva, Bulgakova, Hamvaša, Florenskog i druge teološke mislioce, kao i Rolo Meja, Kristofera Laša, Hajnca Kohuta, Ota Kernberga i druge psihologe koji su se bavili psihologijom selfa i patologijom narcizma, Jasmina Ahmetagić je došla do zaključka da „ono što psihološke teorije nazivaju čovekovom autoreferencijalnošću i solipsizmom, a opisuju sasvim u skladu sa uvidima pravoslavne filozofije, ova je imenovala grehom“ (185. str).