دانلود کتاب Pravci u lingvistici

Interesovanje za jezičke probleme javlja se od najstarijih istorijskih vremena kod mnogih kulturno razvijenih naroda. Širi razmah tog interesovanja bivao je po pravilu neposredno izazvan konkretnim socijalnim prilikama.U sredinama npr. gde je religija igrala dalekosežnu društvenu ulogu javlja se redovno težnja za poznavanjem jezika kulta i to u onom vidu u kojem je taj jezik ostajao zabeležen u odgovarajućim religioznim tekstovima. Jezik Veda je npr. tato dobio svoje detaljne opise još u davnim danima hindu religije, dosta vekova pre naše ere (v. § 17). Hrišćanski srednji vek je znatan deo svoje kulturne aktivnosti posvetio proučavanju latinskog (v. §§ 24—27). Jevreji su učili hebrejski iz Biblije (v. § 34). Arabljani su osnivali gramatičke centre s osnovnom ambicijom da se »pravovernima« omogući pravilno čitanje Korana (v. § 31) itd. Začeci preciznih gramatičkih opisa, filoloških studiranja teksta, ideje o jezičkom uzom i kodifikaciji gramatičkih pravila — sve to leži upravo u dalekim, skromnim počecima ove vrste, diktiranim osobenim karakterom jednog vremena i konkretnih ljudskih običaja.U jednoj, za svoje doba visoko kulturnoj sredini, sa relativno dosta religioznog liberalizma, kakva je bila antička Grčka, jezička ispitivanja su prešla uske okvire čisto praktičnih ciljeva uključujući se u bogatu skalu filozofske problematike kojoj je helenska kulturna misao bila intenzivno naklonjena (v. § 8). To prvo kontaktiranje jezičke teme s filozofijom donelo je čovečanstvu osnovne pojmove o jezičkim kategorijama, o principima ustrojstva rečenice, o povezanosti misaonog sa govornim procesom. Ma koliko to sve bilo više neodređena saznajna kontura nego jasna slika o jezičkom fenomenu ipak u tom ranom, prvom, malo naivnom drugovanju s filozofijom leže koreni duge istorije gramatike, one klasične, na kojoj je rođena i dojučerašnja generacija lingvista, a od koje ni danas pojedinci ne umeju da se odmaknu.Epoha centralizacije vlasti potkraj feudalne ere u Evropi dala je poleta radu na normativnoj gramatici. Stvaranje jakih političkih centara sa izrazitom socijalnom diferencijacijom donosilo je sobom težnju da se tačno utvrdi i neprikosnoveno poštuje jezik privilegisanih — nosilaca kulture. S usponom francuskog kraljevstva npr. raste i francuska tradicija strogo normativnog posla oko jezika (v. § 38), tradicija koja je verno prenošena iz generacije u generaciju, prerastajući tokom vremena usko nacionalne okvire, prelivajući se u kulturnu tradiciju drugih nacija kao podstrek, takmac ili uzor.Ali sve što je rađeno na jeziku do u početak XIX veka ima ipak vrednost samo usputnog, parcijalnog, upravo lokalnog događanja bez velikog odjeka van svoje sredine. Nigde do toga vremena jezičko proučavanje nije zaista primilo vid organizovane naučne discipline čiji bi radni program bio sistematski ostvarivan, sa visokim ciljem naučnog saznanja.Kad pogledamo pažljivo unatrag šta nam je ko od naroda zaista podario na polju naših saznanja o jeziku, ostaćemo impresionirani ne samo fragmentarnim karakterom ispoljenih interesovanja, već i zajedničkom jednostranošću u oceni svoga prema tuđem jeziku: svaki je narod svoj jezik smatrao uzor-jezikom, najpotpunijim dokumentom maksimalno uspele sinteze jezičkih formi i ljudskoga duha. Bili su potrebni širi horizonti opštih znanja, dublji kontakti među narodima, pa da se stvori potrebna, intelektualna baza za sistematska, zaista naučna lingvistička proučavanja.